OSTROŠKI POLUMARATON – S ,,ONE” STRANE STAZE

I ovaj maraton mi je donio nešto veliko. Nešto neprocjenjivo. Poosebno. Trajnu uspomenu. Nešto što ću pokušati riječima opisati.

Nisam trčala, znate. A sa druge strane staze je isto prelijepo. Božanstveno. Kada znate da vam neko ide u susret.

Otišla sam da sačekam u cilj, Milicu, moju predivnu drugaricu iz Sremske Mitrovice, trkačicu i mnogo više od toga. Susret koji smo čekale i zamišljale ima  i godinu. I baš susret ,,kovale” da bude na tom mjestu.

Naše duše su se već spoznale, zbližile davno, pisala sam poodavno na blogu, o izazovu u ishrani kroz koji prolazimo zajedno http://ninadulovic.com/kvalitet-zivota-rezultat-balansa-i-zdravih-navika/…ostao je bio još i taj, fizički susret.

I šta nas je spojilo? TRČANJE, naravno. I, kako ona to kaže – svetac, Vasilije.

ČEKAM JE U CILJU

Susret je bio pravo uzbuđenje. Bila sam strpljiva.

Sa slika znam kako izgleda i prateći je na polumaratonima, znam da je njeno vrijeme trke, oko 2h. Svaki minut poslije, trema je rasla a srce jako kucalo…,,Da li je to ona”?, pitala sam se svaki put, kada je u susret išla neka trkačica. Evo je.

Odmah sam je prepoznala. To  nasmijano lice zračilo je i izdaleka, lak korak, tijelo vreteno. Išla mi je u susret. U zagrljaj.

Sreći nije bilo kraja.

Finiš moje Mice, priblizava se i ruka podrhtava

,,Dok čekam Milicu, imala sam čast da istrčanu trku cestitam mom drugaru Goranu iz Podgorice, kao i sugrađaninu Slavku iz Bijelog Polja.

 

Baš neobičan osjećaj, kada je cilj trke, a ti odmoran, lagodan. Ipak, kada razmislim,  u cilju tako i u cilj nakon istrčanih 21k, nije isto, no-no. Tu upoznajem i Bojanu, Bjelopoljku koja živi i radi u Beogradu i koja je isto došla da istrči i ovu posebnu stazu. Milica i ja čekamo i Vesnu, drugaricu iz Republike Srpske. Spoj različitih mentaliteta, radost i sve nas veže ljubav prema tom divnom sportu.

Milica, Vesna i ja

Nakon odmora krećemo u konake manastira, gdje su moji drugari  bili smješteni.

Milana, Milica  i Dejana su posebne drugarice. Sve tri ljekari, divni ljudi, Milana  i Milica naše iskusne trkačice, Dejana tek treba da uđe u tu priču. A kako i neće kada smo je  ,,zarazili” pričom o svim blagodetima koje trčanje nosi sa sobom.

Tu se opuštamo, kuvamo kaficu, upoznajemo, shvatamo da…u stvari, kao da se nikada ni rastajali nismo. Mnogo razmjene ljubavi, smijeha, šale…onda tek onako, usput..upoznajem i Miloša, sa kim sam drugar na društvenim mrežama, a sada – prepoznavanje i upoznavanje, baš tu, na tom svetom mjestu.

Sa Milošem, ispred konaka

E onda kreće prava žurka.

Pošto uopšte i nisam organizovala prevoz nazad na relaciji manastir-Podgorica, zamolila sam Milicu da pita svoje da idem sa njima do Podgorice. Bez ikakvih problema, uz odobrenje vođe puta, uvaženog, Zdravka Misovića, krećem sa njima.

Posebna počast i zadovljstvo za mene, slikanje sa cijelom grupom pred polazak. (Iako sam se ustručavala, moram da priznam.)

#ZdravkoTeamFriends

Na kraju našeg zajedničkog putovanja i druženja do Podgorice, podrška, mahanje i obećanje da se vidimo već sledećeg vikenda u Beogradu!

Ah, taj, zivot, kako nekada zna da bude čudesan, divan i spontan! Hvala trčanju što je pokrenulo sve ove divne stvari u meni i oko mene.

 

Beograde, do skorog viđenja!

 

 

 

 

 

Leave a Reply